Prvi put idem u prvi razred.
Priznajem da me strah.
Bojim se klupa, školskog zvona, ranog ustajanja i čitanja.
Jao!
Imam i novi strah, znači!
Moja sestra Sara kaže da se ne trebam bojati. Lako njoj – njoj je sve to staro. Ni ja se ne bojim dječjeg vrtića, ljuljački, pjevanja pjesmica, tete Zore i Štefice, vožnje na vrtuljku i popodnevnog spavanja.
Joj, najradije bih bio onaj stari, pa makar i u starim cipelama i sa starom majicom.
Ali bih onda imao samo šest godina!
A sad imam sedam!
Sedam novih novcatih godina. Ipak je to velika stvar!
Zbilja velika…
Ulomak iz knjige Sanje Pilić “Zar baš moram u školu?”
Heeej, Tragači!
Vi ste već veeeeliki i davno je bilo kada ste imali šest ili sedam godina. Ali, vjerujemo da se svatko od vas mora sjećati svog polaska u prvi razred, zar ne?
Kako smo mi, po običaju, jako radoznali, željeli bismo znati kako ste se osjećali u tom trenutku. Jeste li bili uplašeni kao dječak iz naše priče ili ste jedva čekali da se obračunate sa školskim klupama, zvonima, ranim ustajanjem, čitanjem…?
Tipkovnice pred sebe – prizovite uspomene na davni prvi razred, pa da čujemo tko je bio hrabar, a tko ne! 😉
Slika preuzeta s www123rf.com
Tragači 
Pa ja sam bila malo uplašena. 🙂 Bojala sam se da ću odmah dobiti jedinicu a onda sam shvatila da ocjene počinju tek drugo polugodište. xD Kad sam shvatila kako to ide, pomalo sam i maknula taj strah i sve je bilo OK.
P.S. Malo “ne baš dobar” završetak no dobro. 😛
Sjećam se tog dana kao da je bilo jučer, a već sam I drugi put prošla kroz polazak u prvi razred odonda.
Bila sam dosta uplašena (uglavnom zato što sam I inače sramežljiva). Taj prvi dan su s nama došli roditelji I dobili smo bombone (kikiče 😉 ) i druge slatkiše. Moja mama se u razredu zapričala s mamom od jedne moje prijateljice I tako smo se I nas dvije za to vrijeme sprijateljile I bile smo najbolje prijateljice četiri godine. Naravno, kad se nađe prijatelja odmah je sve lakše pa sam se I ja tako odmah manje bojala. Mene je zapravo više bilo strah svih nepoznatih ljudi ondje nego učenja I ocjena. 😉
Moj prvi dan u prvom razredu je bio jakoooooo grozan :ukratko svi su me ismijavalai
Zašto? Što se dogodilo?
Ja sam jedva čekala da počne škola i da krenem u prvi razred. Bila sam uplašena i pomalo zbunjena, ali ipak sretna jer sam tada voljela školu (i danas je volim). Već prvi dan “skompala” sam se sa svojom naajboljom prijateljicom, s kojom sam danas nerazdvojna.
Prvoga dana se dobro sjećam.Rano sam se ustala te otišla sa misli kako ću ja to, kakva mi je učiteljica ,s kime ću u razred..???Bilo me je strah :O Čim sam došla prvi dan u školu sjela sam s prijateljicom Anom, koja mi je i dan danas jedna od najboljih prijateljica. Uz nju i druge prijateljice bilo mi je puno lakše,taj strah je jednostavno nestao kao da….Kao da je netko pucnu prstima i..GOTOVO!! 😉
Ja se jako sjećam svog prvog dana škole. To je u mome životu bio najbolji dan. Razgovarala sam sa mnogo svojih novih prijatelja. No svaki drugi dan je postao dan sa puno zadaća i puno učenja.
Istina 🙂 😉
U školu se mora ići jer se puno toga i naučiti otkad sam krenuo u školu bilo mi je jako lijepo upoznao sam puno novih prijatelja družili bih se svaki dan ali kada sam stigao u peti razred bilo je jako puno nastavnika čak su došli i novi nastavnici koji su bili baš dragi prema nama a i mi smo bili dragi prema njima pa smo se jako dobro slagali
Prvi dan kada sam se ujutro probudila bila sam jako uzbuđena.Moram priznati da sam se malo bojala. Kada sam došla u školu baš me zanimalo s kim idem u razred. U razred idem skoro sa svima s kojima sam išla u vrtić. Bila sam sretna…